Ko se seća 23. maja 1970. – zna vrlo dobro šta se tada dogodilo. A ko još uvek ne zna, evo odgovora – tog dana u Ljubljani pobeđena je reprezentacija SAD, i Jugoslavija je postala prvak sveta u košarci. Prva zlatna medalja u istoriji Jugoslavije! Te večeri u “Tivoliju”, pod parolom “Luna vaša, zlata naša” (Mesec vama, zlato nama), ostvarili su se snovi cele jedne generacije.
A igralo se pod nesnosnim pritiskom. Godinu dana pre Šampionata u Ljubljani, skoro na očigled trenera Ranka Žeravice, poginuo je najbolji košarkaš u dotadašnjoj istoriji Jugoslvije – Radivoj Korać. On je bio projektovan da nosi reprezentaciju u Ljubljani, u njegovom odsustvu tu ulogu je morao preuzeti kapiten Ivo Daneu, ali on je bio povređen. Uz sve to, Stane Dolanc i njegovi politički saborci dali su obećanje Titu da će biti osvojena zlatna medalja, a jugoslovenski predsednik je i sam gledao jednu utakmicu u “Tivoliju”.
Žeravica se opredelio za miks iskustva i mladosti. Bili su tu veterani Daneu i Trajko Rajković, ali i mlade zvezde iz generacije ’48 i ’49 predvođene Simonovićem, Tvrdićem, Skansijem, Jelovcem, Kapičićem, Plećašem i Ćosićem (koji je u to vreme studirao u SAD). Imali su 21-22 godine, i bili su nosioci igre reprezentacije svetskih prvaka.
Odlukom Žeravice mesta u ekipi nije bilo za proslavljenog beka Josipa Pina Đerđu, a drugi veliki as – Vladimir Cvetković – nije pozvan zbog ultimatuma Daneua, koji je jasno rekao: “Ili on, ili ja!”
Šampionat u Ljubljani bio je prvi organizovan u Evropi. Od prvog Svetskog prvenstva 1950. u Buenos Ajresu, sva naredna takmičenja održavana su u Južnoj Americi. Sistem takmičenja bio je ovaj: dvanaest ekipa bilo je podeljeno u tri grupe, a Jugoslavije je kao domaćin išla direktno u finalnu. Tu je bilo mesta još za po dve prvoplasirane iz svake grupe.
U prvom kolu Jugoslavija je imala nezgodan meč sa Italijom, koji je predsednik Tito gledao (i nervirao se) u loži dvorane “Tivoli”. Kasnije je, u sjajnoj utakmici demoliran Brazil (80:55), reprezentacija iz svetskog vrha. Ovaj trijumf otvorio je put ka zlatnoj medalji. U pretposlednjem, šestom kolu, 23. maja, dolazi do odlučujućeg meča, protivnik je reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država. Ako pobedi, Jugoslavija je svetski prvak.
Igralo se u 20,30 pred 8.000 gledalaca. Amerikanci su došli sa svojim najboljim univerzitetskim igračima, pojačani nekim košarkašima koji su igrali za izraelski Makabi. Odlučujuću utakmicu počela je petorka u sastavu Plećaš, Tvrdić, Šolman, Skansi i Ćosić, ali su zbog problema startera sa ličnim greškama veliku šansu dobili i iskoristili Simonović i Kapičić. U prvom poluvremenu Jugoslavija stiče prednost od nekoliko poena, da bi u 25. minutu povisila vođstvo na +7. Iskusni majstor i kapiten Ivo Daneu preuzima odgovornost i u odlučujućim trenucima beleži četiri poena i asistencije Kapičiću i Plećašu. Konačan rezultat je 70:63 i veliko slavlje moglo je da počne! Jugoslavija, do tada “večito srebrna”, osvaja svoje prvo zlato! Slavlje se prenelo na ulice velikih gradova bivše zajedničke države.
Nikola Plećaš, strelac poslednjeg poena u odlučujućoj utakmici, je posle osvojene zlatne medalje prvi i poslednji put obrijao brkove koje nosi od priprema za ovo prvenstvo do danas. Poslednji dan šampionata doneo je za Jugoslaviju, rezultatski nebitnu utakmicu sa SSSR-om. Ovaj meč je glatko izgubljen sa 87:72, nakon noći velikog slavlja. Košarkaši su se dan posle kraja šampionata i dodele medalja, uputili na prijem kod predsednika Tita, kome su za rođendan (25. maj) doneli zlatnu medalju.
