Film “Mala pljačka vlaka” snimljena je 1984. godine i nosi epitet prve postmodernističke akcijske komedije u istoriji jugoslovenske kinematografije, u vreme kada je izraz “postmodernizam” predstavljao još popriličnu novost u našoj kulturi.
Tada 30-godišnji Dejan Šorak, kom je to bio filmski prvenac, ali se već mogao pohvaliti bogatom karijerom u pozorištu, na televiziji i radiju, ideju za film dobio je iz priče koju je čuo od svog rođaka o ogranku porodice kojeg su se svi odricali. Taj čovek je živeo u Liki, pokraj Plitvičkih jezera, u kraju koji obežavaju visoravni Moljac i Brezovac i poznati Šijanov klanac. Šorak je saznao i da su pripadnici tog nepopularnog porodičnog ogranka zaustavili dva italijanska vojna kamiona dva meseca pre nego što je podignut ustanak u Hrvatskoj, koji je označio početak narodnooslobodilačkog rata. Nije li to značilo da su ti preci zapravo bili prvi partizanski borci? Ne baš – objasnio mu je rođak – oni su na tom prostoru pljačkali koga su stigli – i to već decenijama pre toga, a imali su i prećutni sporazum s vlastima. Bili su vrlo slični uskocima iz prethodnih vekova koji su prepadali mletačke lađe kad god bi se vraćale bogato natovarene robom u Veneciju. Šorak je odmah počeo da koncipira priču o zabačenom kraju u kojem je svejedno ko je razbojnik, a ko vlast, u kom jedni sarađuju s drugima kako bi se domogli plena, a vestern i Lika odjednom su se isprepletali.
Za produkciju je bio zadužen Jadran film, ali je mladom reditelju – koji je uspeo da okupi prvorazrednu glumačku ekipu (Bata Živojinović, Miodrag Krivokapić, Mustafa Nadarević, Fabijan Šovagović…) – ponudio vrlo skromne produkcijske uslove: snimalo se 16mm kamerom na Velebitu, gde je vetar duvao brzinom od 120 km na sat, uslovi snimanja bili su neopisivo teški, a 15 minuta pre tri po većinu glumaca dolazio je autobus i odvozio ih u zagrebačka pozorišta, gde su uveče imali predstave. Drugo jutro, i to vrlo rano, već su svi morali da budu na setu.
“Mala pljačka vlaka” ipak je snimljena u roku i stigla je na pulski festival, gde nije dobila nijedno od priznanja žirija, ali je osvojila nagradu publike. Posle je u bioskopima skupila više gledalaca od mnogih ostvarenja koja su te godine pobrala važne festivalske nagrade. Budući da film odlikuje krajnje otkačen humor, a poseduje i intrigantnu tezu o balkanskoj tragikomediji u kojoj se protagonisti i situacije uvek vrte ukrug, nije slučajno što do danas nije izgubio na popularnosti.
