Čim bi školska zvona utihnula, hodnici i klupe ostali pusti, a gradske ulice gorele od vrućine javljale bi se misli o morskim talasima, mirisu borovine i maštanja o jadranskoj obali… Tih su godina, ma koliko ih danas u lošem kontekstu spominjali, gotovo svi išli na more. Stotinama kilometara duga obala, razuđena i bogata ostrvima, od Ulcinja do Pirana, skrivala je neslućene mogućnosti inezamisliva zadovoljstva.
Ne računajući putešestvije sa roditeljima, kad smo starim „fićom“, poleglim od kamperske i svakojake druge opreme krstarili obalom, zadržavajući se najčešće u Gradcu (kod Ploča – Kardeljeva), podno Biokova i u nezaobilaznoj Makarskoj, najčešće odredište bio je upravo Rovinj.
Istra se tih 70-tih godina izborila za status „mondenskog odredišta“ i doživljavala je pravi turistički bum. Poreč, Novigrad, Umag, Piran, Vrsar, i posebno atraktivan i drag – Rovinj. Šarmantna i sunčana Istra je, tako, za sva vremena, ostala upamćena kao jedno od omiljenih letovališta turista iz svih krajeva Jugoslavije…
Rovinj, grad detalja, vedrih boja, romantike, umetnosti, prohujalih vekova i predivnih pejzaža… Mediteranske boje, izmešane sa sivim kamenom, azurno plavetnilo mora pomešano sa nebeskim bojama, u koje se vinuo toranj crkve svete Eufemije, sa kipom na vrhu, koji zaštitnički dominira panoramom prelepog grada, neizbrisivo ostaju zabeleženi u podsvesti, oživljavajući pri svakom novom viđenju prepoznatljivih kontura Rovinja, pa bilo to i na razglednici.
Ko tih letnjih dana nije bio tu, kao da nije ni živeo. O tome se pričalo narednih meseci, pogotovo tokom zime, sve do novog odmora do kada pustolovine iz prošlog leta već poprime obrise naučne fantastike, na kojima bi pozavideo i baron Minhauzen…..
