Svako ko je imao prilike da odrasta u sedamdesetim i osamdesetim godinama u Jugoslaviji, sigurno se i dalje dobro seća jednog od simbola te države – crvenog kioska koji je imao različite namene – od prodavnica namirnica, preko novinarnica i poslastičarnica pa sve do stanica za žičare na planinama pa čak i kućice za graničnu policiju. Ipak ona najpoznatija je verovatno bila prodaja “najukusnijih” viršli na svetu.
Poljoprivredni kombinat Beograd – čuveni PKB bio je jedno od najvećih preduzeća socijalističkog doba, sa ogromnim proizvodnim i prehrambenim kapacitetima. Krajem 60-ih godina dolazi na ideju – brze hrane, koja se prodaje na ulicama i raspisuje se konkurs pod nazivom “Beogradski kiosk”, za arhitekte koji će ovu zamisao najbolje sprovesti u delo.
- godine na konkursu pobeđuje projekat mladog slovenačkog arhitekte Saše J. Mahtiga koji je sadržao plastične kioske, pod nazivom K67 ( K-kiosk, 67-godina kada su projektovani). Predloženi su u više boja poput plave, bele, žute i crvene.
Viršle u zemički
Međutim, crvena boja je pobedila kao rešenje i crveni kiosk je odmah po pojavljivanju doživeo veliku slavu. Koncept prodaje viršli i kobasica na ulicama zaživeo je bukvalno preko noći.
Krajem 70-tih i 80-tih godina ovo postaje obavezno mesto na koje dolaze posebno učenici osnovnih i srednjih škola. Mnogi se sećaju, proces poručivanja je bio sledeći: naručite viršlu u zemički, radnica raseče n ebaš tako svežu zemičku na pola, metalnim hvataljkama izvadi vrelu viršlu iz lonca, i postavi čuveno pitanje: “senf?”. Ako je odgovor potvrdan, dobijate razvodnjeni Centroproizvodov senf, a onda sesve to umotava u tanki šuškavi papir sa odštampan logom PKB-a i po želji možete da odaberete i jogurt uroze trouglastom pakovanju.
Međutim i pored svega ovoga ove viršle mnogi još uvek pamte kao najukusnije i dugo su živeli uubeđenju da ni njihove mame, bake, tetke ne mogu tako dobro da ih spreme kao što su radnice u crvenim kioscima mogle… To je stvarno bio neki potpuno drugačiji ukus, koji ni danas ne može da se nadmaši… Ovo zadovoljstvo je Beograđane te 1975. godine koštalo 6 dinara, a viršle su se obično naručivale u paru. Samo par godina kasnije cena je porasla na 35 dinara, a mogle su da se plate i JTO (jugoslovenski topli obrok) bonovima.
Kiosk u MoMA-i
Kiosci su bili prisutni na ulicama sve do sredine 80-ih godina, ali momenat njihovog konačnog nestanka nije tačno poznat. Očigledno su podlegli pritisku pojave nove brze hrane u vidu pljeskavica i peciva i polako se povukli sa scene… Ipak kvalitet Mahtigovog dizajna dobio je i međunarodnu potvrdu — njujorški muzej MoMA uvrstio je K67 u svoju prestižnu zbirku još početkom 1970-ih.
Čuveni književnik i poznati ljubitelj Beograda – Momo Kapor je jednom prilikom u svom tekstu “PKB nostalgija” napisao: “Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd–Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim”.
