Gotovo da nema Jugoslovena koji remek-delo “Ko to tamo peva”, Slobodana Šijana iz 1980. godine o putnicima raspalog autobusa koji iz zabiti putuju prema Beogradu u osvit Drugog svetskog rata, nije pogledao bar 10 puta, ne zna skoro sve replike i bar ponekad ih ne iskoristi u svakodnevnom govoru.
Međutim manje je poznato da je prvobitno zamišljeno da to bude savremena priča, TV drama od pedesetak minuta.
U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao i tada palicu preuzima mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan koji predlaže da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.
Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, pa ulogu preuzima Pavle Vuisić. Ulogu njegovog sina, Miška Krstića, Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček. Ni Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga savršeno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki.
Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost – sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno. Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra. Čuveni predeo “negde u Srbiji” glumila je Deliblatska peščara.
U većem delu filma na zadnjem sedištu, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, da ustvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći jugoslovenski epizodista. U knjizi Dušana Kovačevića, scenariste filma, baba u crnom detaljno je opisana, čak detaljnije od svih ostalih putnika, tako da je očigledno da je njena uloga bitna. Što je navodno, Šijan jednom prilikom i potvrdio, izjavljujući da baba predstavlja smrt i tragične ratne događaje koji slede.
Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek.
Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za “Filmske novosti”, a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, tzv. “Pustite mene, ja sam brži i spretniji”. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana.
Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim odustalo se od toga, jer je zbog Titove smrti u zemlji bila gotovo vanedna situacija.
Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu “Kozara”, koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine.
