Šaban Bajramović džez pevač i “Kralj romske muzike“ rođen je 16. aprila 1936. godine u Nišu.
Bajramović je o sebi rado govorio kao o Ciganinu. Kažu da je krajem 70-tih posle svog prvog koncerta u beogradskom Domu sindikata, izvesnom novinaru rekao: „Četrdeset i kusur godina sam Ciganin, a tek dve-tri Rom, pa piši – Ciganin.“
Život piše romane
U devetnaestoj je, zbog ljubavi, pobegao iz vojske, pa je kao dezerter, osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je živeo u Nišu i imao četiri ćerke.
Snimio je 20 albuma i oko pedeset singlova, a napisao je i komponovao više od sedamsto pesama. Važio je za izvanrednog pevača vrhunskog kvaliteta i velikih glasovnih mogućnosti, jer peva „ iz srca i duše“. Njegovo izvođenje pesme „Đelem, đelem“ izabrano je za himnu svih Roma na svetu.
Pevanjem je počeo da se bavi za vreme izdržavanja zatvorske kazne, kada je u zatvoru osnovao džez orkestar. Po povratku u Niš, pevao je u tamošnjem kulturno-umetničkom društvu koje je nosilo ime po jedinom romskom narodnom heroju, a kada je ono preimenovano u KUD „Rom“, to je doživeo kao ličnu uvredu i otišao da peva po krčmama u bosanskim planinskim mestima.
U to vreme nije uspeo da nađe izdavačku kuću u Srbiji za snimanje svoje muzike, pa zbog toga svoja dela izdaje u Sloveniji, za Produkciju gramofonskih ploča RTV Ljubljana. Ali, ugovor koji je potpisao sa tom kućom bio je izuzetno nepovoljan, jer je od dva albuma izdata u ogromnom tiražu dobio jako malo novca. Tek mnogo kasnije se u javnosti saznalo da je Bajramović zapravo bio nepismen i da je to jedan od glavnih razloga potpisivanja ugovora koji su bili na njegovu štetu.
Kažu da je na lični poziv Nehrua i Indire Gandi nastupao u Indiji, a tamo je zvanično proglašen za Kralja romske muzike. Sa muzičkim sastavom „Crna Mamba“ sarađivao je i nastupao gotovo dve decenije. Najčešće je pevao u Italiji.
Genetski bluzer
Početkom osamdesetih godina ustanovljeno je da ima zloćudne polipe na glasnim žicama. Operisan je, a lekari su mu zabranili da se bavi pevanjem. Ipak, samo desetak dana posle vrlo komplikovane operacije, on je održao solistički koncert pod nazivom „Bez pesme ne mogu“. I pored već teške bolesti, nastupao je na Međunarodnom džez festivalu-Nišvil u Nišu 2005. godine, jer bez pesme nije mogao.
Iako niko nikada nije uspeo i niti će – da ga spakuje u neki žanrovski pravac, smatrali su ga istinskim genetskim bluzerom, što je u potpunost oslikavalo i njegov život. Čak ga je i ugledni američki magazin Tajm proglasio za jednog od deset najvećih bluz pevača na svetu.
Po nekim pričama na samom početku karijere kupio je bele cipele, jer je to značilo da više neće gaziti po blatu, a onda je sticao i gubio bogatstvo u krug. Jedne nedelje naručivao bi dijamantske zube umesto standardnih zlatnih koji su mu bili zaštitni znak, a već sledeće pevao bi na svadbi za upola cene kako bi otplatio kockarski dug. Popularna robijaška kockarska igra – barbut, kao i rakija, bili su njegov lični pakao iz kog nikada nije uspeo da izađe i bez kog, sigurno je, njegove pesme ne bi tako bolele, dok njegov život ne bi i sam bio bluz.
Preminuo je 8. juna 2008. godine, u 73. godini života u niškom kliničkom centru od posledica infarkta.
