Marijana Beneša mnogi, uz čuvenog Mate Parlova, smatraju najboljim bokserom svih vremena sa prostora bivše Jugoslavije.
Rođen je u Beogradu, 11. juna 1951. godine, a zbog oca Josipa, koji je bio nastavnik muzike, naučio je da svira klavir i violinu. Ipak, kako kaže, srednju muzičku školu je upisao jer u njoj nije bilo matematike.
Detinjstvo je proveo u Tuzli, pa je prve bokserske korake napravio u Slobodi.
Kao desetogodišnjak je u ringu pobedio suparnika koji je imao 18 godina. Sa 16 godina potpisao je za Slaviju iz Banjaluke, u kojoj je ostao tokom cele amaterske karijere.
Beneš je tokom karijere osvojio devet titula Bosne i četiri Jugoslavije, nakon čega se na krov Evrope kao amater popeo 1973. godine u Beogradu u lako-velter kategoriji, da bi šest godina kasnije to učinio i kao profesionalac. U Jugoslaviji je imao 272 pobede, 16 poraza i 11 remija, a list „Sport” ga je 1973. godine proglasio najboljim sportistom SFRJ.
Ubrzo nakon toga oboleo je od hepatitisa, ali to nije okončalo njegovu karijeru. Tome je sigurno pomoglo i što je bio, kako kaže, izuzetno tvrdoglav.
U profesionalne vode ušao je 1977, a dve godine kasnije u Banjaluci osvojio je titulu evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši Žilbera Koena iz Francuske u četvrtoj rundi. Bio je i nadomak svetske titule, ali je 1980. u Danskoj poražen od Ajuba Kalule. Četiri puta je uspešno odbranio titulu evropskog šampiona, da bi ga 1981. porazio Luis Akarijes. U profesionalnoj karijeri imao je 39 mečeva, od čega 32 pobede (21 nokautom), šest poraza i jedan nerešen. Iz boksa se povukao 1983. godine, nakon teške povrede oka.
U jednom intervjuu Beneš je pričao i o susretu sa Titom kojeg je video dva puta: „Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: ‘A ti si onaj mali što onako opasno bije’ Ja sam mu rekao: ‘Niste ni vi druže Tito viši.’ Zagrcnuo se od smeha.
Otac mu je bio Hrvat, majka Srpkinja, pa je o sebi govorio: „Ja sam i Srbin i Hrvat i Musliman. Neopredeljen sam. Pacifista, čovekoljubac. U ringu sam bio borac, ali nikada nikome nisam želeo zlo”.
Beneš je bio poznat kao opasan udarač, ali i pesnik. Nakon rata je objavio i knjigu „Druga strana medalje”. Jedno vreme je u Banjaluci imao kafić u kojem se, kako kaže, tukao po pet puta dnevno. „Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu” – rekao je Beneš.
Preminuo je 4. septembra 2018. godine u Banja Luci, nakon duge i teške bolesti.
